Hvali selo, a beži u grad – kaže narodna poslovica. Lakši, udobniji i isplativiji život u gradu masovno je potražilo mnogo naših predaka i sunarodnika. Selidbe na relaciji selo – grad bile su neminovne posle Drugog svetskog rata za svakoga ko želi uspeh, posao, karijeru i uživanje u novinama i tehnološkom napretku civilizacije.

Na žalost, selo je opustelo, zapostavljeno i unazađeno. U njemu su ostali i zaostali samo oni koji su bili nesposobni da se snađu u novim okolnostima ili nisu imali mogućnost da odu. Struja, mašine, asfalt, topla voda, telefoni… Sve to u selo stiže sa par decenija zakašnjenja. Život na selu je težak, mukotrpan, rad omalovažavan, potcenjen, proizvodi slabo plaćeni, poljoprivredne delatnosti rizične. Zato su selidbe za mnoge bila spas i rešenje. Dovedite grad u selo, a ne seljake u grad, predlagaše neki stručnjaci. Ali to se nije desilo. Ko će da nas hrani kad sela ostanu prazna? Videćemo…Najviše seoba odnosno bilo je selidbe za Beograd

U Srbiji nema života – kaže novokomponovana poslovica čiji uzroci danas sele naše sunarodnike put Novog Zelanda, Kanade, Australije i drugih dobrostojećih visokostandardnih država. U doba socijalizma svi pobegoše u grad, a u doba njegovog raspadanja i propasti – bežanija u inostranstvo.
U razlozima za selidbe u inostranstvo priča se ponavlja. Život u Srbiji: težak, mukotrpan, rad omalovažavan, slabo plaćen. Opet je selidba spas i rešenje. Mnogi koji žele karijeru, dokazivanje, afirmaciju, poštenu, a dobru zaradu putuju i ne vraćaju se.
I opet vape stručnjaci. Zaustavite seobe i selidbe. Propašće Srbija. Dovedite inostranstvo u Srbiju, ne šaljite Srbe u inostranstvo. Dajte investitore, spašavajte državu.
I opet ista priča. Ko će da nas hrani, šta će biti kad Srbija opusti, kuda ovo vodi. Videćemo… A poslovica kaže: Putuj igumane i ne pitaj za manastir.